Радован Радовановић: „Мој пут кроз балканске ратове и Први светски рат“

Србски културни центар Ћирилица - Београд

 

 

                 „Случај је хтео да се 2001. године  сретнем са Миливојем-Мишом Радовановићем, очним лекаром из Београда, који је пожелео да му урадим родослов његове породице, а чији је отац био Радован Радовановић (1881-1957), официр Краљевске војске.“ Ово су уводне речи Милете Симића у поговору књиге Радована Радовановића Мој пут кроз балканске ратове и Први светски рат, чија је промоција одржана на 64. Међународном сајму књига у Београду, 23. октобра у сали „Добрица Ерић“.

                О књизи су говорили историчари др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије и др Милоје Пршић, пуковник и бивши начелник Војног архива, као и пуковник авијације Милорад Ђошић и Весна Арсић, и уме издавача, Србског културног центра „Ћирилица“ Београд.

                О једном од најславнијих периода српске војске врло мало се зна и изучава, а мало је и научних текстова у односу на Други светски рат, тако да су овако аутентични доживљаји изнети у дневничким записима једног официра реткост и драгоценост. Због тога је издавач, Србски културни центар „Ћирилица“ Београд, одлучио да штампа друго издање ове књиге (прво издање 2014. године), у чему је финансијски помогла Општина Раковица.

                Поднаслов књиге – Један, ипак, успели живот – који је дао аутор, човек који је најлепши део свог живота провео у ослободилачким ратовима, упечатљив је доказ да се славни период наше војске заснива на њеним високим моралним стандардима.


Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
„Ћирилица“ Београд

3 thoughts on “Радован Радовановић: „Мој пут кроз балканске ратове и Први светски рат“

  1. Захвална сам Богу па Пуковнику Ђошићу Милораду , што присуствовах промоцији једне србске књиге , историјске и истините ,а по казивању , једног од ближих чланова породице , па књига постаде и битан документ , кад памћење почне да бледи да остане у аманет будућим нараштајима , а млади већ доказују ступајући добровољно у војску ,(све их је више ) да су достојни потомци својих дивних предака , а Пуковник Милорад рече на крају ,верујући ЊИМА : “ Ма добри су они , само старији понекад не ваљају…“И само српски официри и када пушке утихну не одмарају , само се преоријентишу у нови начин борбе ,само они разумеју свој народ и своју децу и своје старе ,а ЊИХ се (као Радована Радовановића ) тек неко постхумно сети и као да на тај начин оживе поново , рађају се изнова , предодређено им је и у свим новим животима ,да бранитељи буду своје земље и да ником не дају да им угаси огњишта , а сви се рађају из оне правде Православне и како рече наш благо почивши Патријарх Павле “ Чекам Васкрсење мртвих „…А у временима овим злим то се у Србији већ догађа ? Зар људи не виде ; поново се рађају Радовани , Милоради чак их и крштавамо у оваква радосна и мила имена …Живеће тако и Србија иако беше уморна ,( од честих ратова ) , како се у књизи говори истина да многи бранитељи и борци не стигоше ни да се ожене …Ипак неко има у ближем колену да памти ,да приповеда …Зато ће тек да живи Србија …
    Нада Л.В.-Дринска ( новинар и писац )

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.